Pretplatnik „Politike” Mehmed-efendija

Pop Čeda Čakarević je na Javoru dobijao „Politiku” od njenoga prvog broja do prelaska srpske vojske preko granice 1912. godine, na ime Mehmed-efendije. Naravno da je

Pop Čedo Čakarević, 1954. u Mataruškoj Banji Foto album B. Čakarevića mito cariniku koštalo više nego što je iznosila pretplata. Kraj vazda budnih askera, zaptija, sejmena i đumrugdzija na Javoru, pre tačno 111 leta, skoroteča je ipak primerak prvog broja „Politike“ preneo iz Srbije u Tursku. Iako je bila upućena u Štitkovo, službeni i duhovni stub Starog Vlaha, paziteljima pošiljka ne bejaše sumnjiva jer je na adresi kao primalac ubeležen Mehmed-efendija. Ko je taj beratlija što je od januara 1904. pa mnogo narednih leta bistrio „Politiku“ u poslednjem dolu Turske carevine, zašto efendija (gospodin, učeni musliman) nije mogao ni dana bez svojih novina iz Beograda? Iza Mehmed-efendije krio se, u stvari, štitkovački papaz Čedomir Čakarević, uzdanica svoga roda u porobljenoj Staroj Srbiji. To je otkrio novinar „Politike“ i može biti najveći srpski pripovedač između dva rata, Grigorije Božović, pa u dokumentarnoj pripoveci „Jedan starovlaški pop“, ovako kaže: „Iako velika i domaćinska kuća, tek pop Čeda Čakarević je bio na naročitom trošku, gosteći granične turske činovnike i oficire da ga ne smaknu. Novine iz Srbije u Turskoj su bile zabranjene. Pop Čeda je na Javoru dobijao ’Politiku’ od njenoga prvog broja do prelaska srpske vojske preko granice 1912. g. Na ime ’Mehmed-efendije’. Naravno da je mito cariniku koštalo više nego što je iznosila pretplata. Prešao na Javor pop Čeda u logor brigadira Anđelkovića – Kajafe. Jedan štabovski oficir čita ’Politiku’ Mehmed-efendinu. Upućena na turski Javor pa zadržana 3. oktobra i ceo se štab iznenadio kad je pop zatražio ’svoj broj’”… Tako se sveštenik, sučelice, poverio novinaru dok je ovaj 1935. godine, putujući po Starom Vlahu, nizao zapise i sticao redakcijsku platu. Eto pripovesti koja u našem dobu, deceniju i po u 21. veku, više sliči legendi no zbilji, i ostaće da kroz vreme svedoči o junačkom životopisu jednog pravoslavnog pastira u Turskoj. Štitkovu se sa istoka ide preko Ivanjice, odatle 25 kilometara do Kušića, pa tri do na Javor i sledećih devet, makadama, da bi se sišlo u selo ugneždeno među starovlaškim brdima. Iznad kuća razvejanih prostorom stražare Javor i Čemernica, brda propuštaju Tisovicu da otiče u Uvac, a središte naselja je zaselak Vrelo sa crkvom Sv. Blagoveštenja čiji temelji preteče sežu u 1655. godinu. Uz sami zid hrama, iza kojeg je ograđeno malo groblje, dva su belega: od belog tesanika je pamćenik svešteniku Simu Čakareviću (1824–1879) iz Štitkova, dok je crni, skoro vek mlađi, za unuka mu i takođe božijeg slugu Čedomira Čakarevića (1870–1954). U Vrelu, onomad, pola sata stojimo pred crkvom, gledajući na osnežene visove svud okolo, i nikoga da naiđe. Bližio se mrak kad se, između stoletnih brvnara, na kojima je u međuvremenu šindru zamenio crep, pojaviše krave zapućene na pojilo, i za njima pastir sa drenovakom. Obradova se susretu, iako se prvi put vidimo pa slučajni domaćin, Ilija Čkonjević (60), blagorodno prihvati razgovor. „Nisam upamtio Čeda. Ja sam Gromovnik, rođen na Svetog Iliju, 2. avgusta 1954. i krstio me drugi pop, jer je Čedo tada već bio bolestan. Sahranjen je, mislim, 30. novembra te godine“. Kako se živi? „Šta da ti kažem? Kad sam ja pošao u školu ovde u Štitkovu bilo je 360 đaka. Sad je svega desetoro koji uče u Božetićima, a školu više nemamo. Narod otiš’o.” Ilija nas moli da u Čačku pozdravimo njegove prijatelje Čakareviće, Đorđa (68) i Bratislava (67), Štitkovčane starinom. Braća su, u svojoj mladosti, bili vrhunski fudbaleri čačanskog Borca, a pop Čeda je stric njihovog oca Ljubiše, sudije u radnom veku. Na zidu svoje čačanske kuće Bratislav i danas drži sliku preteče i priča nam, dok je skida da bi bila presnimljena: „Napravljena je pred kraj života, dok je bio u Mataruškoj Banji. Na poleđini je napisao: ’Sinovcu Ljubiši od čika Čeda, 25. jula 1954. g.’ Za našu porodicu, on je legenda”. Bio je, bogami, i za Grigorija Božovića: „Štitkovo je uzelo važnu ulogu prve srpske prihvatnice nacionalne preko granice“ i sve do 1912. godine „tu svoju ulogu odigralo čestito i srpski“. „Pop Čeda Čakar je 1887. osnovao prvu školu u Štitkovu postavši odmah desna ruka naše nacionalne ekspoziture na Javoru... a pošta, izveštaji, oružje i sav potajni zamah naš išao je preko njegovih ruku uglavnom“. Pripovest „Jedan starovlaški pop“ Božović je objavio u „Politici“ 22. septembra 1935. pa tu prepričava i ovu poverljivu besedu popa Čedomira Čakarevića: „Zaziru Turci od svega. Mršte se ako na kome vide remen srbijanskog porekla, kožni jandzik prekogranični. A svet naš kao na svetinju pogleduje na najneviniju stvarčicu ako je iz Srbije. I to ga (popa) tišti. Zato uzimlje iz Kladnice Adila Tarića, prevodi ljubaznošću turskoga činovnika na Javor i kupuje po jedne srbijanske opanke njemu i sebi. Obuo se Adil Tarić, dopadaju mu se, pa će mu reći:– Vala, učitelju, da pođemo doma. Šta će od tebe zbog ovoga biti kad se rastanemo, ne znam, ali meni, znam. Turci neće dati unići u dzamiju. Sve jedno, Alah selamet, tek natrag ne moremo…” G. Otašević, Politika